Large cities and their traffic: Spatial aspect

Abstract

The analysis of the interdependence of transport strategy and the portion of urban land given over to traffic attains its full meaning only in the light of drastically different spatial/physical characteristics of world cities. Advocates of the pro-automobile transport strategy are persistent in their support of the hypothesis that along with the increase in the degree of motorisation of a population, the share of urban land needed for transport unavoidably increases. But it is exactly this spatial aspect that makes transport strategy of the large, proautomobile oriented US cities (that occupy few thousand square kilometres and have extremely low population densities), completely inadequate for the compact, densely populated cities of developing countries and countries in transition. Distinctive features of large cities of the developing world and countries in transition: monocentric, compact spatial structure and extremely high urban densities, are the main causes of extremely high volumes of motorized traffic per unit of urbanized area (in spite of their very low levels of motorization). Supply of urban roads per capita in thesem metropolises is not going to significantly improve, whatever length of new urban roads they (manage to) construct. That makes them completely unsuitable for pro-automobile transport strategy and, at the same time, very suitable for development of light rail and metro systems, and rigorous traffic limitation policy.

Једино у светлу драстично различитих просторно физичких карактеристика светских метропола, анализа међузависности саобраћајне стратегије и удела градске површине намењене саобраћају добија свој пуни смисао. Заговорници про аутомобилске саобраћајне стратегије упорно заступају тезу да напоредо са порастом степена моторизације становништва, неизбежно мора да расте и удео градске површине намењене саобраћају. Међутим, управо је овај просторни аспект пресудан фактор због кога је транспортна стратегија великих про-аутомобилски оријентисаних градова САД (које карактеришу огромне површине и изразито ниске густине насељености), апсолутно неадекватна за компактне, густо насељене метрополе неразвијеног света и земаља у транзицији. Метрополе Трећег света и земаља у транзицији карактеришу: компактна, моноцентрична просторно-физичка структура и изразито високе густине насељености. Стога су, упркос веома ниском степену моторизације, ове метрополе осуђене на невероватно интензиван саобраћај по јединици градског простора, и да не могу значајно повећати понуду градских путева per capita - ма колико путне мреже изградили. За овакав тип урбаног развоја свако инсистирање на проаутомобилској саобраћајној стратегији и амбициозној изградњи градских путева - сигуран је промашај. Истовремено, огромне предности ових компактних, густо насељених градова огледају се управо у изузетно повољним условима за развој ефикасних система јавног градског саобраћаја високе пропусне моћи – лаких шинских и метро система.