Zaštita prirode - civilizacijska dužnost i obaveza

Abstract

Dosadašnja praksa u aktivnostima koje se preduzimaju radi zaštite prirode, pokazala je da su ljudi direktni "profiteri" u većini ovih postupaka. Zaštita prirode u najvećoj meri vodi ka regulaciji aktivnosti koje se obavljaju u cilju iskorišćavanja prirodnih potencijala i resursa, kako bi i generacije koje dolaze, njihove kapacitete mogle upotrebaljavati u celokupnom biološkom, geografskom i predeonom diverzitetu. Naravno, posmatrano sa isključivo antropocentričnog stanovišta, sve to vodi ka cilju zadovoljenja određenih ekoloških, ekonomskih, emocionalnih i rekreativnih, etičkih i kulturnih, kao i naučnih i intelektualnih potreba. Ne smemo verovati da je čovek uvek i u svakoj prilici onaj činilac koji dovodi do poremećaja u prirodi. Čovek svesnim i naučnim delovanjem može pomoći prirodi da uspostavi poremećenu ravnotežu. Ideje koje vode ka tome nalaze svoje uporište. između ostalih, i u teorijama ostrvske biogeografije i održivog razvoja. Teorija ostrvske biogeografije godinama je predstavljala polaznu osnovu za sve zaštitarske aktivnosti, jer je prirodni model uspostavljanja ravnoteže na izolovanim prostorima kao što su to ostrva, mogao poslužiti za pronalaženje odgovarajućeg načina upravljanja posebnim prirodnim celinama koje bi zbog svojih vrednosti bilo neophodno zaštiti. Sličnosti u fragmentaciji staništa, ekskluzivnosti i endemičnosti rasprostranjenja živih vrsta, veličini populacije, okruženošću sredinom koja se odlikuje sasvim drugačijim načinom funkcionisanja poslužile su da se teorija zaštite prirode postulira na idejama koje je utemeljio američki ekolog Robert MasArthur još 1960-ih godina. Nešto savremenije su ideje održivosti prirodnih kapaciteta koje omogućavaju takvo njihovo korišćenje koje će istovremeno doprineti napretku ekonomske moći društva, ali neće iscrpeti prirodne resurse u toj meri da oni postanu konačno nedostupni budućim generacijama. Da bi se to ostvarilo, potrebno je poznavati granice izdržljivosti prirode, kao i realne potrebe za pri-rodnim resursima. Posmatrano sa stanovišta zaštite prirode, održivi razvoj je njen promoter. Ali, sadašnje generacije ne smeju prenaglašavati stepen svog dosadašnjeg saznanja i poznavanja prirode, jer one nisu arbitri koji sa bezgrešnom sigurnošću mogu predvideti potrebe budućih generacija, kao i same pri-rode za ostvarenje neke samo njoj potrebne ravnoteže. Programi, planovi, koncepcije i inicijative usmereni ka zaštiti prirode moraju u sebi nositi svu heterogenost kojom se odlikuju biotički i abiotički elemenati kao delovi one prirode koju štitimo ili želimo da prema njoj imamo pozitivan i prosperitetan odnos. Primena principa heterogenosti je nužna kako bi se što kompletnije obezbedili opstanak i održivost prirodnih raznovrsnosti u svoj njihovoj pojavnosti. Razlike koje se javljaju između teorije i prakse zaštite prirode potiču od relativno skorašnjih proučavanja ove problematike i samim tim nedovoljno analiziranih iskustava. Uostalom, efekti koje aktivnosti na zaštiti prirode mogu ostaviti na neko prirodno dobro nisu uvek odmah i direktno uočljivi, tako da se u mnogim slučajevima o adekvatnosti postupaka zaštite može suditi tek po isteku određenog, dužeg vremenskog perioda. Iz tih razloga, jasno je da pre preduzimanja konkretnih koraka usmerenih ka zaštiti, očuvanju i unapređenju nekog dela prirode moramo biti studiozni, detaljni i oprezni, a na neki način i daleko vidi, kako bi mogli da anticipiramo posledice koje bi preduzete zaštitne aktivnosti mogle da ostave na određeno prirodno dobro i šire okruženje u kojem se ono nalazi. Prirodne vrednosti i njihova zaštita ne smeju biti monopol nijedne struke, interesne grupe, ili pojedinca, bez obzira na svu naučnost i opravdanost motiva koji se uzimaju kao obrazloženje za to. One su zajedničke, uzajamno uslovljene, tako da se prava i vredna rešenja mogu pronaći isključivo u osmišljenom, multidisciplinarnom i organizovanom pristupu zaštiti prirode.