Улога урбаних центара у процесима регионалног диференцирања и интегрисања Србије

Abstract

Основни циљ истраживања је сагледавање савремених процеса регионалног диференцирања и интегрисања насељског система Србије и указивање на изазове будућег просторног развоја. Теоријски фундамент истраживања представљају приступи и концепти засновани на функционално-процесној парадигми. У фокусу истраживања је утицај сниженог демографског потенцијала и процеса деиндустријализације на развој градских и општинских центара и њихове везе са окружењем, односно на капацитет центара да буду носиоци просторног и друштвеног развоја у 21. веку. Анализа је у великој мери заснована на обради анонимизираних микроподатака Пописа становништва и обухвата период од 2002. до 2011. године. Резултати анализе упућују на закључак да су развојне тенденције на почетку 21. века у већој мери биле усмерене ка диференцирању урбаног система на прогресивна и подручја која карактеришу стагнација у развоју и регресија, него ка његовом просторно-функцијском интегрисању. Поларизациони ефекти су били израженији од ефеката ширења развојних утицаја централних насеља, како на интеррегионалном, тако и на интрарегионалном нивоу. Концентрација становништва и економских активности у великој мери је била ограничена на Београд и Нови Сад, и њихово непосредно регионално окружење. Најчешћа су била пресељавања становништва на релацији центар - центар, а развојне диспропорције су условиле редистрибуцију становништва на штету мањих центара и слабије развијених урбаних подручја, а у корист развијенијих центара. Нагло слабљење индустријске функције негативно се одразило на капацитет функције рада већине центара и њихове могућности да подстичу развој свог окружења. Очекује се да ће и у будућности миграциони токови у великој мери бити одраз развоја и редистрибуције економских активности.

The main goal of the research is to examine regional differentiation and integration of the settlement system in Serbia and to indicate the challenges in future development of these systems. Theoretical background of the research is based on the functional paradigm. In this research particular focus is given on the impact that reduced demographic potential and deindustrialization have on the capacity of the municipal centers to be carriers of spatial and social development in the 21st century. Main input into the analysis are anonymized microdata of the Population Census covering the period from 2002 to 2011. The results suggest that the tendencies of development at the beginning of the 21st century were more directed towards the differentiation of the urban system into progressive areas and areas characterized by stagnation in development and regression than towards its spatial-functional integration. The polarization effects were stronger than the development influences of the central settlements at the interregional and intraregional levels. The concentration of population and economic activities was to a great extent limited to Belgrade and Novi Sad including their regional surroundings. The most frequent were the population relocations from one center to another, and development disproportions caused the redistribution of the population from smaller centers and less developed urban areas to more developed centers. The weakening of the industrial function had a negative impact on the functional capacity of most centers and their ability to stimulate the development of their environment. It is expected that migration flows in the future will predominantly reflect the development and redistribution of economic activities.