Funkcionalno urbani region instrument policentričnog prostornog razvoja Srbije

Abstract

Предмет истраживања докторске дисертације је утврђивање могућности примене теорије и методологије функционалне регионализације у детерминисању и делимитирању значаја и улоге функционално урбаних региона (који имају различите територијалне и демографске величине) у просторно-функционалној организацији Србије. На бази релевантних теоријских и методолошких поставки савременог просторног планирања, друштвене географије и њених социјалних и економских дисциплина, уз поштовање принципа функционалне регионализације и новијих доктрина регионалног развоја, дат је модел одрживог функционално урбаног региона који у скорој будућности може да постане инструмент полицентричног просторног развоја Србије. Тим моделом створиће се услови за рационалну децентрализацију функција и за нову просторно-функционалну организацију и регионализацију Србије. Полазећи од познате и у науци и пракси географије, просторне економије и регионалног просторног планирања потврђене чињенице да функционално урбани региони имају изузетну улогу у интеграцији и повезивању хетерогених просторних структура и система у природногеографском, социоекономском и функционалном смислу, акценат у раду је стављен на утврђивање и планирање њиховог утицаја на полицентричну просторну организацију Србије. Теоријско-методолошки оквир рада заснован је на научним приступима просторно планерских и географских истраживања функционалне организације простора у досадашњој историји и могућности примене ових знања на примеру дефинисања система насеља у Републици Србији. Извршена истраживања у раду потврдила су да је у поступку делимитације и планирања будуће функционалне организације простора Србије најпогоднији концепт нодалног региона (који има своје теоријско методолошко исходиште у теорији централних насеља Валтера Кристалера), односно функционално урбаног региона који полази од чињенице да градска насеља својим деловањем утичу на регионалну интеграцију и диференцијацију природноеколошки, социоекономски, насеобинско демографски, физиономски и функцијски хетерогеног простора. Њиховим заједничким деловањем формирају се специфични просторни системи- нодални-чворишни, односно функционално урбани региони. Ово је нарочито изражено у условима убрзане урбанизације која је условила социоекономску и функционалну трансформацију насеља у ближој или даљој околини градских центара, тј. формирани су градски региони као нове регионалне структуре. У ширем смислу, временски оквир спроведеног аналитичко синтезног поступка у докторској дисертацији обухвата период од 1948 год. (први послератни Попис) до претпоследњег пописа из 2002 год. У ужем смислу, приликом детерминисања појединих проблема везаних за формирање просторно-функцијске структуре истраживаног простора, или појава и процеса који се у њој одвијају, а у зависности од динамике и трајања, узети су краћи или дужи временски периоди. Прелиминарни резултати Пописа из 2011 год. су коришћени у мањем обиму, сходно доступним подацима. Као основни временски оквир аналитичко синтезног поступка узет је период од 1960 год. до данас, с тим да је акценат стављен на пописни међупериод од 1971-1981 год., када су се процеси у развоју и трансформацији просторно-функционалне организације Србије, односно у развоју просторно-функцијских односа и веза у њеним функционално урбаним регионима најинтензивније одвијали. Основне хипотезе докторске дисертације своде се на следеће: (1) Функционално урбани регион је главни фактор регионалне интеграције и диференцијације простора Републике Србије; (2) Модел функционално урбаних региона је један од основних инструмената децентрализације и уравнотеженог развоја Европске уније. Просторно-функционална организација Србије треба да се темељи на концепту нодалне регионализације односно, на моделу функционално урбаног региона као инструменту децентрализације и полицентричног просторног развоја Републике; (3) Урбани систем Републике Србије треба да буде компатибилан са урбаним системима у ближем или даљем окружењу те је неопходно при његовом формирању применити европске принципе, методе, моделе и инструменте, прилагођене географској стварности и аутентичности и специфичности српског простора; (4) У Србији су данас приметне разлике у степену урбанизације условно полицентричне и урбанизоване Војводине, нешто слабије урбанизоване централне Србије и ниско урбанизованог Косова и Метохије; (5) Дневни урбани системи су кључни индикатори за издвајање функционално урбаних региона. Зоне из којих је најизраженије дневно кретање запослене радне снаге ка централном насељу у региону имају висок степен аналогије са зонама највећег степена социоекономске трансформације; (6) Просторно-функцијски односи и везе у мрежама насеља, територијално и социоекономски, изражавају се кроз различите форме и видове урбаних тј. градских региона или функционално урбаних региона. Функционално урбани региони су производ сложених интеракција између градских насеља и окружења у којима су се она развила и егзистирају. Степен њиховог утицаја на регионално-функцијску интеграцију и диференцијацију геопростора је у директној зависности са транзиционом фазом урбанизације, у којој се дати простор налази. Урбани региони се развијају у условима сталних и динамичких процеса концентрације и децентрализације функција, становништва, радних места, јавних и социјалних служби тј. у условима сукцесивног смењивања поларизацијске урбанизације, субурбанизације, дезурбанизације и реурбанизације. Они се развијају кроз више еволутивно-развојних фаза синхроних са урбанизацијом и економским развитком. У циљу испуњења задатака постављених предметом и научним проблемом докторске тезе, у раду су аналитичким методолошким поступком посматрани поједини елементи просторне и функционалне структуре мреже функционално урбаних региона Србије (елементи, везе, процеси). У највећој мери су примењивани методе, модели и технике демографско-статистичког, економетријског и картографског карактера. Квалитативно-квантитативни показатељи о степену развијености просторно-функцијских односа и веза који су успостављени или се одвијају на унутаррегионалним и међурегионалним нивоима, обрађени су ГИС методологијом подржаном ArcGis софтвером, која је омогућила артикулацију истраживаног простора, егзактно моделовање процеса формирања, развоја и трансформације функционално урбаних региона Србије, као и планског усмерења њиховог даљег повезивања и интегрисања у кохерентне мреже и системе. Синтезним методолошким поступком је утврђен карактер и територијални домет њиховог заједничког деловања, односно дефинисан је стохастички модел њиховог просторног и функционалног умрежавања. На бази спроведеног истраживања, утврђено је да су природни, друштвено историјски, привредно економски, управно административни, социјални и други фактори имали опредељујући значај за настанак и развој функционално урбаних региона на територији Републике Србије. Разлике у генези су ипак уочљиве између макроцелина. Постојеће тенденције у кретању, размештају и структурама становништва резултат су узрочно-последичних релација и односа између физичког-географске основе и демографских, насељских, социоекономских и просторно функцијских појава и процеса на територији Републике Србије који су условили јаку поларизацију у простору. Она се манифестује кроз концентрисање становништва у великом броју градских насеља и све већој депопулацији у сеоским. Кључну улогу у иницијацији и модификацији просторно-демографских и (дез)интеграционих процеса на територији Србије у последњих неколико деценија имали су јаки индустријски центри, пре свега Београд (али и Нови Сад, Ниш, Крагујевац и др). Тренутно стање указује да су процеси демографске, социјалне, економске и друге поларизације и даље јако наглашени, са тенденцијом да се наставе (пре него да се умање), јер противтежа Београду још увек не постоји. Рецесијом привреде и свеукупним друштвено економским стањем у земљи дошло је и до поларизације простора Србије центрима (тржиштима) рада те се уочавају значајне диспропорције које наводе на закључке да су јача тржишта рада задржала запослене али и да се њихово учешће у укупном ст. перманентно смањује што директно утиче на (пре)усмеравање дневних миграција контингента радне снаге а индиректно на размештај становништва и насељеност у простору. Дневни урбани системи на територији Републике Србије развијали су се у складу са општим демографским, социоекономским и друштвеним приликама у држави. Дневни урбани системи ће перспективно наставити да се скупљају, а дневна миграција из периурбаног прстена ће јачати на рачун оног што је раније било рурално. Сходно томе је могуће очекивати и да ће се функционално урбани региони смањивати, изузев делова око великих центара попут Београда, Ниша, Новог Сада и др. На бази свега претходно истакнутог, функционално урбани региони на територији Републике Србије имају следећу хијерархијску структуру: (1) У врху пирамидалне хијерархијске структуре је моноцентрични функционално урбани регион насеља Београд који је изразито централизован али за израженом унутрашњом диференцијацијом на субцентре и субурбије различитих карактера и хијерархијских рангова; (2) У другој хијерархијској равни је моноцентрични функционално урбани регион насеља Нови Сад који се састоји од снажног језгра и њему комплементарних стамбених приградских насеља;(3) У трећој хијерархијској равни су полицентрични мултинодални функционално урбани региони дунавско-савског развојног правца, те Западног и Јужног Поморавља; (4) У четвртој хијерархијској равни су: а) моноцентрични функционално урбани региони Крагујевца, Сомбора, Сремске Митровице, Ваљева, Лознице, Пирота, Кикинде и Вршца; б) полицентрични функционално урбани региони Суботице, Зајечара-Бора, Смедерева-Пожаревца, Зрењанина, Шапца, Лесковца, Јагодине и Новог Пазара; (5) У петој хијерархијској равни су остали мањи општински центри који имају од 5.000 до 10.000ст. и још увек недовољно издиференцирану своју велику зону утицаја, те представљају „острва урбаности“ или мале урбане енклаве у руралном окружењу.

The subject of the doctoral dissertation research is determining the possibility of applying the theory and methodology of functional regionalization in defining and delimiting the importance and role of functional urban regions (which have different territorial and demographic sizes) in the spatial-functional organization of Serbia. Based on the relevant theoretical and methodological conceptions of modern spatial planning, human geography and its social and economic disciplines, respecting principles of functional regionalization and new doctrines of regional development, given is the model of sustainable functional urban region who may become, in the near future, an instrument of polycentric spatial development of Serbia. This model will create the conditions for rational decentralization of functions and for new spatial and functional organization and regionalization of Serbia. Starting from the known and proven fact, in the science and practice of geography, spatial economics and regional spatial planning, that the functional urban regions have a unique role in integrating and connecting heterogeneous spatial structures and systems in the physical-geographic, socio-economic and functional terms, the emphasis in this paper is to establish and plan their impact on the polycentric spatial organization of Serbia. The theoretical and methodological framework of dissertation is based on the scientific approaches to spatial planning and geographical studies of functional organization of territory in the past history and opportunities to apply these knowledge on the example of defining the system of settlements in Serbia. Research carried out in this paper confirmed that, in process of delimitating and planning the future functional organization of Serbian space, the most suitable is the concept of nodal region (which has its theoretical and methodological bases in the Walter Christaller’s theory of central places), that is, functional urban region which is based on the fact that urban settlements are influencing the regional integration and differentiation of socio-economically, demographically, physiognomically and functionally heterogeneous space. Influencing together, formed are specific physical systems-nodal or functional urban regions. This is especially evident in conditions of rapid urbanization that has caused socioeconomic and functional transformation of settlements in the near or distant cities’ environment, i.e. urban regions are formed as the new regional structures. In broader terms, timeframe of the conducted analytical synthesis procedure in doctoral dissertation covers the period from 1948. (The first post-war Census) up to the Census in 2002. In the shorter terms, while determining the certain problems related to the formation of spatial and functional structure of the study area, or phenomena and processes taking place in it, depending on the pace and duration, longer or shorter periods of time were taken. Preliminary results from the 2011 Census were used to a lesser extent, according to available data. As a basic time frame of the analytical synthesis procedure, taken is the period from 1960 up to now, with the emphasis on the Census interim period of 1971-1981., when the processes in the development and transformation of spatial and functional organization of Serbia, that is, in the development of spatial-functional relationships and connections in their functional urban regions most intensively occurred. The basic hypotheses of the doctoral dissertation are summarized to following: (1) functional urban region is a major factor in regional integration and differentiation of the Serbian territory; (2) Functional urban region model is one of the main instruments of decentralization and balanced development of the European Union. Spatial and functional organization of Serbia should be based on the concept of nodal regionalization, that is, on the model of the functional urban region as an instrument of decentralization and polycentric spatial development of the Republic, (3) urban system of the Republic of Serbia should be compatible with the urban system in the near or far environment and it is necessary, during its forming, to apply European principles, methods, models and tools, customized to geographical reality, authenticity, and the peculiarities of Serbian space; (4) In Serbia today are noticeable differences in the urbanization degree of conditionally polycentric and urbanized Vojvodina, somewhat less urbanized central Serbia and the low urbanized Kosovo and Metohija; (5) Daily urban systems are the key indicators in delimiting the functional urban regions. Zones from which the most prominent daily movements of the employed labor force is to the central town in the region have a high degree of analogy with the zones of the highest degree of socioeconomic transformation; (6) Spatial functional relationships and connections in the network of settlements, territorial and socioeconomic, are expressed in different forms and types of urban, i.e., metropolitan regions or functional urban regions. Functional urban regions are the product of complex interactions between urban areas and the environment in which they developed and exist. Their impact on the regional-functional integration and differentiation of geographical space is directly dependent on the transitioning phase of urbanization, in which the given place is. Urban regions are developed in terms of continual and dynamic processes of concentration and decentralization of functions, population, working places, public and social services, i.e. in terms of successive replacement of polarization urbanization, suburbanization, desurbanisation and re-urbanization. They evolve through a number of evolutionary and developmental phases, synchronous with urbanization and economic development. In order to fulfill the tasks defined by the object and scientific problem of the doctoral thesis, in the paper are observed, by analytical methodological approach, an individual elements of the spatial and functional structure of the functional urban regions’ network in Serbia (elements, relations, processes). For the most part of dissertation were applied methods, models and techniques of demographic and statistical, econometric and mapping character. Qualitative and quantitative indicators on the degree of development of spatial and functional relationships and connections that have been or are being carried out on intraregional and interregional levels were analyzed by GIS methodology supported by ArcGIS software, which enabled an articulation of the space studied, exact modeling of the formation, development and transformation of the functional urban regions of Serbia, as well as the spatial planning orientation of their future networking and integrating into coherent networks and systems. With synthesis methodological approach is determined the character and territorial scope of their collective influences, that is, defined is the stochastic model of their spatial and functional networking. Based on the conducted research, it was found that the natural, social-historical, economical, governing-administrative, social and other factors have a decisive importance for development of functional urban regions in the Republic of Serbia. However, differences in genesis are still visible between the macro regions. The current trends in the movement, distribution and population structures are the result of cause effect relationships, and the connections between the physical-geographic base and demographic, socioeconomic and spatial- functional phenomena and processes on the territory of the Republic of Serbia that led to a strong polarization in the space. It is manifested through population concentration in large number of urban and increasing depopulation in rural areas. The key role in initiating and modifying the demographic and spatial (dis)integration processes in Serbia in the last few decades have had the strong industrial centers, notably Belgrade (as well as Novi Sad, Niš, Kragujevac, etc.). Current situation indicates that the processes of demographic, social, economic and other polarization remain very pronounced, with a tendency to continue (rather than minimize), as counterweight to Belgrade still do not exist. Economic recession and the overall socio-economic situation in the country, led to polarization of Serbian space by centers (markets) of work, so the significant discrepancies are observed, leading to the conclusions that the stronger labor markets retained employees, but that their share in the total population is permanently reducing, which is directly influencing the (re)orientation of commuting contingent workforce and indirectly on distribution and density of the population in the area. Daily urban systems in the Republic of Serbia were developed in accordance to the general demographic, socio-economic and social conditions in the country. Daily urban systems will prospectively continue to aggregate, and daily migration from periurban ring will strengthen at the expense of what used to be rural. Consequently, it is possible to expect that functional urban regions will reduce, except the parts around the large centers such as Belgrade, Niš, Novi Sad, and ext. On the basis of all previously emphasized, functional urban regions in the territory of the Republic of Serbia have the following hierarchical structure: (1) At the top of the pyramidal hierarchical structure is monocentric functional urban region of Belgrade which is highly centralized, but with pronounced inner differentiation on suburbs and subcenters of different characters and hierarchical rank; (2) In the second hierarchical level is monocentric functional urban region of Novi Sad that consists of a strong core and its complementary residential suburban areas; (3) In the third hierarchical level are multinodal polycentric functional urban regions of Danube-Sava and West and South Morava development axes; (4) In the fourth hierarchical level are: a) monocentric functional urban regions of Kragujevac, Sombor, Sremska Mitrovica, Valjevo, Loznica, Pirot, Kikinda and Vršac, b) polycentric functional urban regions of Subotica, Zaječar-Bor, Smederevo-Požarevac, Zrenjanin, Šabac, Leskovac, Jagodina and Novi Pazar, (5) In the fifth hierarchical level are other smaller municipality centers that have from 5,000 to 10.000 inhabitants and still insufficiently differentiated larger zone of its influence, so they represent the "islands of urbanity" or small urban enclaves in a rural environment.