Промена парадигме о демографском старењу

Abstract

Старење становништва је доминантан демограсфки процес који трансформише друштво и отвара алармантна питања економске и социјалне одрживости. У проналажњу решења за бројне импликације пораста старог становништва, креирана је парадигма активног старења. За разлику од претходне, која се базирала на стереотипима и била окренута ка збрињавању и нези остарелих, нова се фокусира на потенцијале, а не ограничења старијих. Концепт активног старења још није праћен кохерентним политикама, упркос акционом плану међународне заједнице. У критичким освртима на његову реализацију у пракси, уочава се пут од слогана ка ефикасној мери за успостављање друштва за све генерације. Током концептуализације нове парадигме уочене су замке неадекватних интерпретација и могућности нових видова искључености старих, па су неопходна правила тумачења концепта и изградња хуманог друштва, као гаранције његове успешне имплементације. Промена прадигме иницирана је убрзаним темпом и интензитетом старења, а базирана је на редефинисању старости, уочавању генерацијске хетерогености и различитих стилова живота сениора. Активно старење је омогућило афирмацију старог становништва и обликовало транзициону параболу њиховог друштвеног статуса. Демографски подаци показују да је најстарији континент Европа, а Србија у групи демографски најстаријих земаља, те се питање формулисања политике активног старења у нашој земљи актуелизује.